Loading ...
Sorry, an error occurred while loading the content.

[svetosavlje] Isjecak iz knjige o.Aleksandra Smemana o postu i pokajnom kanonu Sv. Andreja Kritskog

Expand Messages
  • Mileta Radenovic
    Pomoz Bog, Evo, trimirje je proslo, Veliki i Casni Post je zapoceo. Njegov pocetak nasa Sveta Pravoslavna Crkva obiljezava nedjeljom prastanja i velikim
    Message 1 of 1 , Mar 16, 2000
    • 0 Attachment
      Pomoz Bog,

      Evo, trimirje je proslo, Veliki i Casni Post je zapoceo.
      Njegov pocetak nasa Sveta Pravoslavna Crkva obiljezava nedjeljom
      prastanja i velikim pokajnim kanonom svetog Andreja Kritskog.
      Taj kanon je vaistinu potresan i zelim da utiske o njemu podijelim sa
      vama, dragi mi u Hristu. Kako sam ja slaboga uma da bih mogao lijepo o
      njemu govoriti, predlazem vam djelic iz knjige "Veliki Post" o.
      Aleksandra Smemana, gdje on pise o pokajnom kanonu.
      Evo tog dijela :

      +++
      Glava IV - Posni put
      1. POCETAK: VELIKI KANON

      Vazno je da se vratimo na ideju i na dozivljaj posta kao duhovnog
      PUTA cija je svrha da nas prevede iz jednog duhovnog stanja u drugo.
      Kao sto smo vec rekli, danas vecina Hriscana nipodastava ovaj cilj
      posta, i u njemu samo vide vreme u kome "jednom u godini moraju" da
      ispune svoju versku duznost - da se priceste uz prethodno uzdrzavanje u
      jelu i picu, koje uskoro treba da zameni vreme Pashe, u kome je "sve
      dozvoljeno." Ne samo svetovnjaci, nego su cak i mnogi svestenici
      prihvatili ovu uproscenu i formalnu ideju o Velikom Postu, a njen pravi
      duh se prakticno izgubio iz zivota. Liturgicka i duhovna obnova Posta
      je jedan od najhitnijih zadataka, ali on moze da bude izvrsen jedino
      ako je baziran na prvobitnom razumevanju liturgickog ritma i strukture
      Velikog Posta.
      Kao pocetak Posta, njegovo proglasenje, "stimovanje" iza koga
      pocinje "melodija" je veliki, pokajni Kanon sv Andreja Kritskog.
      Razdeljen na 4 dela, cita se na Velikom Povecerju prva cetiri dana
      Velikog posta. Najbolje se moze opisati kao pokajni plac koji nam
      dovodi u svest razmer i dubinu greha, koji potresa dusu ocajem,
      kajanjem i nadom. Sv Andrej Kritski je sa posebnom vestinom protkao
      biblijske teme - Adama i Evu, Raj i pakao, Patrijarha Noja i potop,
      Davida, obecanu zemlju i najzad, Hrista i Crkvu - sa ispovedanjem greha
      i pokajanjem. Dogadjaji iz biblijske istorije se otkrivaju kao
      dogadjaji MOGA zivota, dela Bozja u proslosti koja se ticu MENE i MOGA
      spasenja, tragedija greha i izdaja, kao MOJA licna tragedija. Moj zivot
      mi se pokazuje kao deo velike sveobuhvatne borbe i sila tame koje
      buntuju protiv Njega.
      Kanon pocinje sa ovom licnom notom:
      "Gde da pocnem da oplakujem
      prokleta dela zivota svoga?
      Kakav cu osnov poloziti, Hriste,
      ovom oplakivanju?"
      Moji gresi se otkrivaju u dubokoj vezi sa neprekidnom dramom
      ljudskog odnosa sa Bogom. Prica o covekovom padu je moja prica:
      "Prestup Adamov ucinih svojim.
      Znam da sam se zbog svojih grehova lisio Boga,
      vecnog carstva i blazenstva...
      Zaprljao sam odecu svoga tela,
      pomracio sam podobije Bozje u sebi...
      potamnila je lepota moje duse;
      pocepao sam prvu odecu koju mi dade Stvoritelj,
      pa sam nag..."
      Tako nam cetiri uzastopne veceri devet oda kanona prica duhovnu pricu o
      svetu, a to je u isto vreme i nasa prica. One nas podsecaju na
      odlucujuce dogadjaje i dela proslosti ciji znacaj i sila su veciti, jer
      svaka ljudska dusa - jedinstvena i nenadomestiva - prolazi kroz istu
      dramu, suocena je sa istim konacnim izborom i otkriva istu konacnu
      realnost. Primeri iz Svetog Pisma su nesto daleko vise od alegorija,
      kako poneki ljudi misle, i stoga smatraju da je ovaj kanon "pretrpan",
      natovaren nevaznim imenima i epizodama. Zasto da govorimo - pitaju oni
      - o Kainu, Avelju, Davidu i Solomonu, kada nam je mnogo jednostavnije
      da samo kazemo: "zgresio sam"? Oni ne razumeju da sama rec GREH u
      biblijskoj i hriscanskoj tradiciji ima dubinu, smisao koji savremeni
      covek jednostavno ne moze da shvati posto ispoveda svoje grehe na nacin
      koji ne odgovara istinitom hriscanskom pokajanju. ... Kultura
      danasnjice u kojoj zivimo je (mada ne negira Boga otvoreno),
      materijalisticka od vrha do dna, o coveku razmislja samo u terminima
      materijalnih dobara i negira njegov transcendentalni priziv. Ovde se o
      grehu prvenstveno misli kao o "prirodnoj slabosti", a do njega obicno
      dolazi zbod zbog "neuspesne adaptacije", sto opet ima socijalni koren,
      i stoga, moze biti odstranjen boljom drustvenom i ekonomskom
      organizacijom. Iz ovog razloga, kada "moderan" covek i ispoveda svoje
      grehe, on se u stvari ne kaje. Zavisno od njegovog poimanja vere, on
      ili formalno nabraja svoje formalne prestupe i formalna pravila, ili
      deli svoje problema sa ispovednikom, ocekujuci od religije nekakav
      terapeutski postupak koji ce ga ponovo usreciti i uspokojiti. Ni u
      jednom ni u drugom slucaju pokajanje se ne shvata kao nekakav shok, pri
      cemu covek, videvsi u sebi sliku "neizrecive slave" shvata da ju je u
      svom zivotu uprljao, izneverio i odbacio; pokajanje koje dolazi kao
      zaljenje iz krajnje dubine covekove svesti; kao zelja za povratkom; kao
      potcinjavanje Bozjoj ljubavi i milosti. Zbog svega ovoga nije dovoljno
      da se kaze: "Zgresio sam." Ovo ispovedanje dobija svoj znacaj i
      delotvornost jedino onda kada je greh shvacen i dozivljen u svoj svojoj
      dubini i tuzi.
      Bas u tome i jeste funkcija i svrha Velikog Kanona - da nam otkrije
      greh ne definicijom i nabrajanjem, vec dubokim razmisljanjem o velikoj
      biblijskoj prici, koja je zaista prica greha, pokajanja i prastanja.
      Ovo nas razmisljanje odvodi u sasvim drugaciju duhovnu kulturu, izaziva
      u nama sasvim drugi pogled na coveka, na njegov zivot, njegove ciljeve
      i njegove motivacije. On u nama vaspostavlja fundamentalni duhovni
      okvir u kome pokajanje biva ponovo moguce. Kada, na primer, cujemo:
      "Nemam pravednost Aveljevu, o Isuse,
      i nisam ti ponudio dar koji mozes primiti,
      niti bozansko delo, cistu zrtvu i zivot neokaljan...",
      mi razumemo da prica o prvoj zrtvi, koja je letimicno pomenuta u Svetom
      Pismu, otkriva nesto sustinsko o nasem zivotu, o samom coveku. Razumemo
      da je greh, pre svega odbijanje zivota kao prinosa ili zrtve Bogu, ili
      drugim recima, odbijanje Bozanske orijentacije u zivotu. Taj je greh,
      stoga, u svom korenu odstupanje nase ljubavi od svog krajnjeg objekta.
      ...
      Da bismo potpuno usvojili i razumeli Veliki kanon, potrebno nam je
      dobro poznavanje Svetog Pisma, i sposobnost da u dubokom razmisljanju
      dokucimo sta on za nas znaci. ako mnogi danas dolaze do zakljucka da je
      Kanon dosadan i nevazan, to je stoga sto se njihova vera vise ne napaja
      na izvoru Svetog Pisma, koje je za Svete Oce Crkve bilo izvor vere.
      Velikoposno putovanje pocinje sa vracanjem na "tacku od koje smo
      krenuli" - Stvaranje, pad, iskupljenje, u svet u kome sve govori o Bogu
      i pokazuje odsjaj Njegove slave, u kome se svi dogoadjaji povezuju sa
      Bogom, covek pronalazi svoju pravu dimenziju i posto ju je pronasao -
      kaje se.
      +++
    Your message has been successfully submitted and would be delivered to recipients shortly.