Liechtenstein; Austria




I losem vremenu dodje kraj, pa je nebo ovog jutra obecavalo,
na sta nas je pripremila jedna Svajcarkinja dan ranije prilikom raspitivanja o
nasem putu, dajuci nam informaciju o lepsem vremenu narednih dana.
A lepo vreme podigne moral i iscekivanja bivaju veca i
unosnija, a mi smo imali cemu se nadati za ovaj dan. Cekao nas je prelazak u
Austriju i novi usponi u Alpe.



Namerno smo gadjali nocenje u Lihtenstajnu, simbolike radi.
A preleteti ovu zemlju u danu nije tesko jer je nema 30km u duzinu. Sve je ovde
slicno kao u Svajcarskoj, samo sto je monarhija, konstituciona. Pa se moze
govoriti i o produzenoj ruci Svice ili njenom predsoblju, zavisi da li dolazite
ili je napustate.



Do glavnog grada Vaduza nije nam trebalo mnogo. Grad ima oko
5000 stanovnika, a zanimljivo je da susedni Schaan ima vecu populaciju. Po
ulasku u Vaduz sa juzne strane, najpre se natrci na parlament
sa velikim platoom ispred, koji sumnjam da je ikad doziveo neko mitingovanje
nezadovoljstva.
U blizini je i lepa katedrala gotskog stila iz 1873god, a u nastavku
glavna ulica sa prodavnicama suvenira, na koje smo malo obratili paznju
naoruzavsi se zastavicama Lihtenstajna, jer smo nameravali otici u posetu
princevom domu. Ono sto je u Vaduzu najprepoznatljivije i sto upada u oci iz
svakog dela grada je upravo kraljevski zamak visoko na brdu iznad.
Do gore smo izgurali bicikle sumskom stazicom koja iz
centralne ulice vodi ka zamku, iako, moglo se pretpostaviti, postoji i normalan
putni prilaz za nas koji se kotrljamo. Pri vrhu staze je mala terasica sa
durbinom,
koji se za evro moze pokrenuti u rad na par minuta i baciti pogled po zemlji sa
visine.



Odlazak na kafu je bio neuspesan jer zamak nije otvoren za
turiste, ipak je to stambeni kompleks prve porodice ove zemlje, pa mu se moze
diviti samo spolja. Pozicija utvrdjenja je lepa, kontrolisuci maltene celu
zemlju, visoko na brdu sa pogledom na Vaduz i dolinu Rajne, okruzen mnogo visim
planinama. Uopste Lch. je planinska zemlja,
pa je zanimljiv za zimske sportove.
Tesko je nezapaziti i Lihtenstajnski GSP drecavo zeleno/zute
boje; koji izlazi iz svojih okvira, pa saobraca po celoj zemlji, a i sire, do
susedne Austrije i Feldkircha.
Cudno bi bilo da u ovako maloj drzavi sve ne funkcionise,
sve je uredjeno i zahvalno za odrzavanje. Kod nas su neke opstine vece od
Lch-a.



Biciklisticke staze daleko nadmasuju stvarnu duzinu zemlje,
kada se sve sabere daju oko 90km, sto je cak nesto vise nego sto ima
saobracajnica. Pa se moze primetiti da je Lihtenstajn sasvim retka zemlja sa
vise kilometara biciklistickih staza, nego drumskih.
Kada smo se spustili sa brda na kome je zamak, natrag dole u
Vaduz, krenuli smo stazom na sever, ka austrijskoj granici, usput prosavsi
Schaan, najmnogoljudniji grad u Lch. sa lepom crkvom u centru, dosta slicnom
onom u Vaduzu, ali bez statusa katedrale.
Staza kulturno prelazi austrijsku granicu i nastavlja dalje.
Na prelazu carinik samo mahnu rukom, pa mahnusmo i mi.



Krajnji zapad Austrije, koji se granici sa Lch, Swicom i
Nemackom je mala austrijska pokrajina Vorarlberg.
Austrija je dosta humanija sa cenama, te smo nacinili
posteniju kupovinu u prvom marketu posle granice i pocastili se ispred.



U Feldkirch-u, prvom gradu s’one strane, zastali smo na koji
sat jer se trebalo odluciti kako dalje, pre svega da li gadjati jedan prevoj na
1700m? Biro za informacije se otvarao kroz nepun sat od kada stigosmo, pa smo
iskoristili
vreme za upoznavanje ovog zivog srednjevekovnog gradica.
Cekanje na otvaranje informacija se isplatilo, i dobili smo
precizne podatke. Prevoj koji smo planirali ima 2m snega i otvaranje se ocekuje
pocetkom Juna. Ali mesta za brigu nije bilo jer brojne alternative postoje, pa
smo odabrali jedan nizi koji se kasnije ukljucuje na taj put sa spustne strane.
Vec smo bili izasli iz biroa, kada je Nenad dobro primetio
da nakon tog prvog prevoja ide jos jedan na 1675m, pa smo se vec zabrinuto
vratili da se i za njega informisemo, jer u slucaju da on nije otvoren, otpada
cela planirana duzina Lechtal Alpa.
Da smo poranili par dana ranije verovatno bismo se morali
pomiriti sa takvim stanjem stvari. A ovako smo imali retke srece da budemo
medju prvima ove godine i premijerno provozamo Hochtannbergpass, prokrcen 4
dana ranije.



Ali do njega nas je delio citav dan putovanja, za to podne
bilo je dovoljno lagano izlaci iz Feldkircha i napredovati ka prvom prevoju –
Faschinapass 1486m.



Narednih desetak kilometara smo prelazili tri sata.
Manjim delom zbog uspona, vecim zbog neverovatnosti predela,
gde bi brzi prolazak bio cisto skrnavljenje.
Roberta i mene je na to upozorila srednjovecna Austrijanka,
kada smo na vhu jedne uzbrdice, neposredno iznad Feldkircha, sacekivali Zorana
i Nenada. Zainteresovano je prisla pa smo joj pokazali kartu putovanja, kuda
zelimo dalje i sta nam je cilj. Sve je to lepo, uzivacete u Lechtal dolini -
rece,
ali je na opazanje Hochtannbergpass-a jednostavno uzviknula: Hilfe Hilfe!
Posle onog prevoja pod snegom par dana ranije, nista nas
nije moglo previse brecnuti, pa smo se zajedno nasmejali. A ubrzo su pristigla
i ostala dvojica kameradena, i nastavili smo dalje.



Nasa deonica je krajnje blago napredovala ka prevoju
Faschinapass, putem iznad reke Lutz, iznad koje su se izdizali Alpi. Sve to je
cinilo
dolinu Grosse Walsertal, cijim sredisnjim usekom smo se gegali, a nebo iznad je
bilo plavo i prva stvar sa kojom se granicilo behu beli vrhovi.



Austrija je dosta laksa i za kampovanje od Svajcarske, manje
je ogradjenog prostora i nicije livade se mnogo lakse pronalaze. Ali kanapcici
su i ovde glavno oruzje stavljanja do znanja da je nesto necije. Surovo je to
sto ti kanapi cesto cine prerusene zice kroz koje je sprovedena struja zbog
stoke.
Kod jednog usputnog austrijskog domacina zatekosmo krave u
ogradjenom dvoristu njegovog imanja, i kako se slika ucinila lepom, zastadoh da
fotografisem sa planinama u pozadini. Prisle su mi na dohvat ruke i ja ih
ponudih kakvom zobalicom sto mi se naslo pri ruci, ali delila nas je zica.
Vidim blizu su, zainteresovane, ali ne prilaze nacisto.
Ubzo pristigose Zoran i Robert koji su bili odmah iza, i
takodje zastadose. Pri tom Robert vadi svoj Canon top, pokusavajuci pronaci
najbolji kadar, te se savija i uvija podno krave/zice. Nepaznjom dodiruje zicu
ledjima
i biva ozbiljno pecnut, u prvi mah misleci da je nesto do krave. Ipak to nije
bilo za dzabe, jer se odgovor zasto Milke ne prilaze sasvim automatski
nametnuo.


Potom smo nastavili jos malo, do prve klupe na ovom putu,
postavljenom usred nicega. Jedini ali valjan razlog je njena sjajna lokacija,
uperena na selo preko puta reke Lutz, na drugu stranu doline. Selo koje me je
iz neodredjenog razloga ( verovatno samo geografski ) podsetilo na Topli Do na
Staroj planini. A utisak je jos vise potvrdio Zoran, konstatacijom da bi ovakva
sela kod nas bila napustena sa glavnom vezom u vidu nekog kvrgavog puta. Ovde je
sve to zivo i dostupno, uredjenih padina i kucama koje su na nivou kakvih
pansiona.
Ipak istorija kaze da nije uvek tako bilo, i da je ova
dolina imala svojih teskih trenutaka, pre ekspanzije turizma i proglasenja
doline Grosse Walsertal od strane unesc-a rezervatom biosfere, sto im je donelo
prosperitet.
Dotle je Grosses Walsertal nazivana dolinom siromaha, jer
svojom konstitucijom ne bese pogodna ni za stocarstvo ni za turizam i ljudstvo
je odlazilo. Lavina koja je sredinom 20. veka odnela 80 zivota samo je ubrzala
proces napustanja ovog prostora.
I zaista selo Reggal ( jedno od sest sela koje cine ovu
dolinu ) na koje pogled pada sa usamljenje klupe ( kojoj to nije smetalo da
pored
sebe ima kantu za smece oblozenu kesom ) izgleda kao mrtva tacka, imajuci iznad
sebe mocnu vencanu senku Alpa sa dominantnim Rote Wandom, poput prirodnog zida.
Zime ovde ne mogu biti blage, sigurno nastupe dani odsecenosti,
kada i glavni put koji smo koristili bude zavejan a klupica postane nevidljiva.
Ali danas se o tome sigurno ranije misli, narocito nakon izgradnje turistickog
centra na Faschinapassu, i zime vise nisu razlog napustanja i izumiranja sela.
Sa sadasnjim uslovima, i ja bih vrlo rado tamo funkcionisao…


Jos od Feldkircha put se sasvim lagano podize, pozivajuci na
uzivanje u okolini. Ali od sela Sonntag krecu serpentine i ozbiljan zvanicni
uspon na Faschinapass.
Pocinje i ozbiljnije huktanje prilikom voznje, a recenice
medju saputnicima postaju proredjene, sazetije, a skorijim protekom vremena
konverzacija
utihne. Iako prevoj i nema neku visinu (1486m) ovo je bio tezi uspon na turi po
kome se moglo voziti, jer je nagib konstantno visok. Na pola uspona je selo
Fontanella, reklo bi se tipicno Italijansko, ali ipak Austrijsko; odakle se
lepo uocava nas dragi donji put iz vremena dok je bio miroljubiv. Nagib je jak,
ali su pejzazi prelepi. U gornjoj polovici uspona nailazi se na tunel, da bi
nakon njega turisticki centar na prevoju vec bio na dohvat ruke. Bilo je hladno
i bilo je snega, ali samo oko nas, dok je put ostajao sve vreme cist. U
turistickom kompleksu nije bilo posetilaca, verovatno smo se uglavili u neku
medjusezonu kada je problematicno i za skijanje i za letnji treking.



U zadovoljstvu smo se slikali pored prevojske table, a nakon
natrontavanja toplijom garderobom i zimskim rukavicama, krenuli vrtoglavom
nizbrdicom.
Valjalo se spustiti dole i spavati na toplijem, jer kraj
dana vise nije bio daleko. Na deonici spusta prolazi se i kroz tunel kakvi se
vidjaju na Tur d’ France, specificni za planinske puteve, otvoreni stubovima
sa
jedne strane, jedini komad asvalta koji ne vidi snega tokom godine. Ovaj je bio
dugacak i koji kilometar.
Kvalitet puteva je vrhunski, pa se gotovo moze i zmureci,
ali to zna i previse opustiti jer stvara osecaj sigurnosti i bespotrebnosti
gledanja na put na eventualne rupe, pa pogled leti na sve osim na drum. I
zaista je tako, ni jedne rupe, ni jedne zakrpe, sve izliveno u komadu, klizi.
Kod mesta Damuls, ovaj put se spaja sa drugim koji se spusta
sa Furkajoch, prevoja koji smo izbegli zbog snega. Damuls inace drzi apsolutni
rekord po kolicini snega na godisnjem nivou, prosecno oko 10m.
Nastavili smo dalje nizbrdo, do grada sa najkracim imenom na
turi - Au, ispruzenog i sanjivog krajem dana u jednoj novoj dolini koja se
otvorila ispred nas. Ubrzo smo utonuli u njegov dremez, pronasavsi zvanicni
kamp, i pocastili se svim blagodetima koje pruza.


http://www.vrum.fotopic.net/p59369419.html




[Non-text portions of this message have been removed]